Gora peva reci
iliti jedna pseudomitoloka
Ime je reka!
Ej da mi je niz beskonane nizove mresti
Svakog jutra tebe sresti!
Kroz brzake, milo u milion kapi,
Tobom moje ime vapi.
Eto te—meni od mene leka:
Ej!
Moje ime je reka!
A kad se zagrcnu brzaci,
Ostare oseke i plime,
Premrzli i tiho hitri ispod zime,
Zagrljeni doznaemo tajnu da i
Reka ima ime.
Sve to je bilo, opet bie,
Iznova u tebi boravie
Odraz svega to je plivalo usput!
Kakav zimzeleni, mio usud!
O reko, oporavi me!
Ime moje, ne zaboravi me!
Gora je vreme!
Ej da mi je kroz kukute i brljene
Kroz kronje i iprage svaki mesec pratit’ mene.
Kroz mladunad to se mede, rastinje i drvorede
Kroz sve te svete u gori,
Ej da je samo da pevamo!
Da se jedna ista pesma ori!
Proimam te—kroz alosne vrbe i zbunjene mrene
Ej!
Gora je vreme!
A kad gromki hor gorski ozebe
I brljene mi zaveje ledena kora,
Tajno bilo nae poeme aputae nam zimska zora!
Tvoje krotko korito tajnom opojie radoznale eve:
Kad im prizna i vreme je gora!
I sve to bee, mrtvo je i trulo
Ali ba ta zemlja dri nam ritam
Svojom veitom umskom gungulom.
Opevaemo svaku granu to je cvetala usput
O, kakav davljeniki, mio usud!
O, goro, umij me!
Vreme moje, ubij me!
Baugor je velik i mraan -- odvratna i strana uma. Ono to Meandrani ne znaju je da je Baugor zapravo bog vremena u liku mrane ume. On svojim listopadnim prstima otkucava godine i eone. A svakim jutrom, kad mu sestra Sunce otvori kapke, Svevremeni se budi grlivi ljubav svog ivota -- boginju imena, krivudavu, a monu reku Vojanu. Carstva su se raala i bivala zaboravljena, sunca su od starosti mrtva sa neba padala, a bezdani su zjapili par tuca venosti, a Baugor i Vojana nisu prestali svoj valcer.
